Архиве категорија: Uncategorized

СРПСКИ ГОСПОДАР КРОКОДИЛА

Некадашњи ловци на људске главе у Папуа Новој Гвинеји у подручју реке „Сепик Ривер“ су га далеких шездесетих година звали „Маста Пукпук“ што је енглески сленг назив за Господин Крокодил. Његово право име је Сава Максић и он је комбинација Српско-аустралијског Тарзана, Џангл Џима и Крокодил Дандија. Као професионални ловац на крокодиле убио их је око 10.000 у Аустралији и Папуа Новој Гвинеји…

Сава Максић са супругом Линдом

Сава Максић је рођен 1937. у Ковиљу и као основац је јурио у Нови Сад да гледа филмове о Тарзану и онда често каснећи на последњи превоз  морао је пешке за Ковиљ. Маштао је о томе како и он по узору на свог филмског јунака лови крокодиле у непрегледним џунглама и мочварама. Дечачки сан није могао да оствари поред Дунава је у њему није било крокодила. Док је маштао о својој будућности пуној авантура помагао је мајци у продаји кромпира на пијаци где је већ као савим мали показао свој предузетнички дух. Мајка је свакодневно ишла на пијацу и продавала по 5, 10 килограма кромпира. Једног дана су војни добављачи дошли пред тезгу и питали да купе већу количину кромпира, који је коштао 30 динара, и да ли могу да добију нижу цену због количине. Мали Сава је од мајке преузео трговину и када су они рекли да им треба двеста кила кромпира он им је дао цену од 35 динара. Збуњени добављачи су га питали како је то могуће, на шта је он одговорио да нико сем њега нема ту количину и да је на ту већу количину и више цена, с тим да му морају да врате и џакове. Тада је имао 12 година а трговина је успела.

После неспоразума са оцем, немирни дух га је натерао да са 20 година крене, у потрази за авантуром, пут Аустрије, Немачке, Италије и коначно Аустралије. Први илегални покушај преласка у Аустрију није успео па је враћен да би из другог покушаја са своја два другара успео. У Аустријисје сместио у логор за прихват емиграната и док није добио папире са којима је слободно могао да иде по целом свету врло брзо је успео да буде главни интендант који је руковао свим могућим потрепштинама у логору.

По добијању папира пријавио се у Аустралијској амбасади за одлазак у Аустралију и иако је није знао ни једну реч на енглеском. Те давне 1959. је  у Аустралији одмах нашао посао. Радио је као машиниста, кувар, стаклар, радник обезбеђења, трговац некретнинама… Висок и наочит одмах је упознао и прелепу плавушу, Аустралијанку Линду, са којом је добио четири ћерке.

Дечачки сан о лову на крокодиле се остварио већ 1960. када је упознао пријатеља који је већ био професионални ловац на крокодиле у Аустралијској дивљини. Сава је кренуо са њим и успео да улови и одере више крокодила него сам професионалац. Брзо се вратио у Сиднеј и упитао супругу Линду да ли би она желела да крене са њим у „крокодил бизнис“. Пристала је, спаковали су се и преселили на „територију крокодила“ на северу Аустралије. Када су им се деца родила, из аустралијске дивљине упутили су се у џунгле Папуа Нове Гвинеје где су још живели људи по правилима каменог доба, људождери и ловци на људске главе. Тамо су се настанили поред највеће реке, Сепик Ривер.  Ток ове реке је водио до удаљених крајева џунгле где и дан данас постоје велике територије где људска нога није крочила. Отворили су хотел до којег се могло стићи само чамцем и авионом. Хотел су посећивали ловци и авантуристи који су ловили крокодиле или њиихове коже откупљивали од домородаца.

У лов су чамцем ишли Сава, Линда и две ћерке. Највећа вештина је била да се крокодил тако погоди метком да не потоне а то се могло постићи само прецизним хицем у место где се спајају горња и доња вилица. Тада би крокодил био ошамућен али жив. Било је потребно брзо довести чамац до њега, ухватити га, унети у чамац и једним потезом ножа задати му коначни ударац и све то док се крокодил не освести. Понекад се дешавало да крокодил потоне па је Сава морао у потрагу за њим, што за њега није био велики проблема јер се вешто спуштао до дна реке, пипајући ногама налазио ошамућену животињу, обухватао крокодила и ногама извлачио на површину где је у чамцу завршавао лов.

За време свој каријере ловца на крокодиле Сава је уловио око 10.000 крокодила од којих је бар 2.000 вештом руком огулила сама Линда. Деца су расла окружена крокодилима али, како каже Сава, ван опасности, јер слатководни крокодили ретко нападају људе.

Живот у џунгли Папуа Нове Гвинеје је током година створио од Саве Максића најомиљенијег и најутицајнијег човека међу доомороцима на тој великој територији. Он је за њих био Господар Крокодила. Једна прича говори о односу Саве и домородаца.

Када јер ишао у лов на крокодиле радио је то чамцем али често пута се морало и доста пешачити па тек онда чамцем ловити по скривеним лагунама. После лова требало је сву ту уловљену крокодилску кожу и донети до складишта. У тим тренуцима када је био са домороцима они су га молили да иду са њим и да им он прича своје приче. Сава би им рекао да они немају новца да плате ходање са њим и слушање прича на шта су га они молили да им, пошто немају новца, дозволи да бар иду са Господарем Крокодила и носе све што треба… Шта им је Сава причао? Како сам каже причао им је о Југославији, о Ковиљу, о далеким земљама, мада они нису знали ни где је Аустралија. Њихов свет је била њихова река Сепик Ривер и Господар Крокодила који им је откривао нове светове.

Када се заситио лова на крокодиле Сава је почео од домородаца, уместо крокодила и крокодилских кожа, да откупљује разне предмете… Једном се појавио трговац таквим предметима и од Саве купио неку количину робе за пар хиљада долара. Брзо размишљајући Сава је помислио да ако му тај купац толико плаћа сигурно негде у Аустралији може добити више новца за исту робу. Фотографисао је предмете и кренуо пут Аустралије. Дошавши у Сиднеј нашао је једну продавницу која је трговала таквим егзотичним предметима. Власник редње је широко отворио очи када је на фотографијама видео какве предмете нуди Сава и питао га је да ли је он први којем је понудио робу, желећи да је сву купи. Виспрени дух Саве Максића је опет брзо деловао. Синуло му је да ако га овај пита да ли је он први коме  нуди, мора да има још потенцијалних купаца. Нашао је још две галерије од којих је једна бирала предмете а једна хтела само изузетне примерке.

Сава ме је питао коме бих ја прво понудио робу. Наравно да сам одговорио да бих робу понудио ономе који хоће да купи све, што је био погрешан одговор. Вешти трговац кромпиром из Ковиља је робу понудио оној галерији која је највише бирала и ту добио најбољу цену. Потом је робу понудио галерији која је узела нешто већу количину и ту добио опет екстра цену. На крају се обратио првом купцу, који је ионако хтео да купи све.

Међутим бурни равничарски дух Саве Максића није му дао мира. Одмах је схватио да и ове галерије продају робу даље по свету, извозећи је у Азију, Европу, Америку…

Још једном је реаговао предузетнички и са својим партнером Мат Латином и са 1.000 егзотичних предмета, најпримитивније живе цивилизације, отворио галерију у Њујорку – „Соутх Сеа Галлерy“ . Ту су се излагли и продавали разни предмети: украшене људске лобање, декорисани штитови, бубњеви, накит од шкољки, резбарене фигуре, оружје и оруђе… Тада је настала и књига Саве Максића и Пола Мескила „Примитивна уметност Нове Гвинеје“ која је брзо постала веома продавана књига. Вредност Савине књиге је била, а и сада је, од непроцењиве вредности јер је поред фотографија раритетних предмета и нудила причу о њима. Тако се кроз описе намене појединих предмета откривала и недокучива тајна најпримитивније цивилизације која је постојала на кугли земаљској. Цивилизације која је далеко тајанственија и од цивилизације Амазона. Већина предмета је у себи крила обичаје, веровања, тајне ритуале, тајне живота, симболе и делове свакодневног живота. Ти „духовни“ предмети су били окружени Савином причом коју је добио живећи у непрегледним џунглама Папуа Нове Гвинеје. Књига је имала такав успех да је Саву промовисала у стручњака и вештака по питању примитивне уметности па је чак и држао предавања на универзитетима у Америци.

А какав је то народ који још увек живи у Сепик Ривер Басену, који још увек има у својој традицији „људождерство“… Како Сава каже  „људождерство“ тог народа се састоји од преузимања снаге и моћи покојника, било сда је он непријатељ или саплеменик. Узимањем дела тела покојника сматрало се да сви његови квалитети прелазе у тело онога који поједе тај део. С друге стране отворену душу, срце и ум урођеника најбоље илуструје следећи детаљ.

Током Другог светског рата савезници су бацали из авиона пакете са храном и по џунглама Папуа Нове Гвинеје. Када је рат престао, престала је и да „пада храна са неба“. Збуњени урођеници нису знали шта се дешава а храна им је требала. Тада су, руководећи се својом логиком и спознајом света, направили велику дрвену птицу како би привукли ону још већу (авион) да поново дође и да баца храну птици на земљи. Није им успело…

Нудећи раритетне педмете галерија на Менхетну је убрзо постала врло популарна и посећивали је и били купци многи познати бизнисмени, политичари, филмске звезде, док је Максићева књига и дан данас врло тражена преко интернета.

У исто време је кренуо са радом Максићев „South Sea Gallery Travel“, туристичка агенција која је одводила богате американце у срце џунгле Папуа Нове Гвинеје. Максић је направио аутетнтичне куће урођеника које су били луксузно опремљене и пружале и слику аутентичног живота џунгле и у исто време нудиле адекватан комфор. Групе од четири човека су за боравак од пет дана плаћали и преко 30.000 долара…

После Њујорка Сава Максић је живео једно време у Њу Орлеансу да би се после 22 године вратио да живи у Аустралију и организује фарму крокодила…

О Максићу би се могле писати странице и странице, што ће и бити учињено па нешто морамо оставити и недоречено јер Сава планира да се у скорије време врати у Ковиљ где би живео бар пет месеци годишње, направио своју галерију и објавио књигу о своме животу за коју каже да ће сигурно постати светски „бестселер“.  Поред овога има још пуно планова…

ПОСЛЕ 30 ГОДИНА У КОВИЉУ

Запутивши се пре 50 година Сава Максић је војвођанску  равницу и Дунав заменио прашумама Папуа Нове Гвинеје и реком Сепик Ривер одакле је ретко навраћао у родни краја. После 30 година је опет свратио до Ковиља да нађе родбину и допуни породично стабло. Пензионисани ловац на крокодиле је још увек одличног здравља, хитрих покрета и брзих корака. Машта да се врати у Ковиљ да живи у великој кући са погледом на Дунав.

Ковиљчани су са осмехом прихватили свог заборављеног земљака и са интересовањем слуђају његове бескрајне прича. Ипак, како сам каже, најбољи му је партнер за разговор госпођа Мара, његов најближи живи рођак која каже: „Иако сам три године млађа од њега он је по изгледу и понашању за мене дечкић. Причамо до поноћи па му ја кажем да легнемо јер је сигуно уморан на шта он каже да није. Е па да знаш ја јесам, ајд на спавање…“

Ковиљског, господина Маста Пукпук, можете слушати у недоглед. Прича стиже причу, грана се, па се опет враћа све везујући у једну мрежу живота који још плови пуним једрима. Сава и поред свега добро прича српски језик убацујући потштапалице на енглеском и мешајући их са војвођанским изразима као што је „данаске“…

УСВОЈЕНА ЋЕРКА

Поред своје четири ћерке Сава је усвојио и малу Мелинду када је она имала 3 године и 3 месеца а Сава 51 годину. Све је почело рођењем мале Мелинде чија мајка, која је стицајем околности дошла код Савиних пријатеља, није имала пара за порођај. Нашавши се у тешкој ситуацији, његови пријатељи који такође нису били у доброј финансиској ситуацији, обратили су се Максићу. Сава је одлучио да помогне. Убрзо по рођењу мала Мелинда, која је била крхког, се разболела а Сава је био ту да опет помогао. Трећи пут кад је Мелинди здравствено стање било критично Сава  се ниије двоумио шта ће да уради. Великодушно је платио лечење али овога пута је у општини Мелинда уписана у матичне књиге као Мелинда Максић. Његов услов за пмоћ је био да му се дозволи да усвоју Мелинду. О том тренутку Сава каже: „Све се одиграло тако брзо. Нисам то планирао. Остао сам са девојличицом од три године у наручју кад сам ја имао 51. Авион са њеном мајком је полетео ја сам се само секунду замислио и рекао, но, ту смо, идемо даље!“

ХВАТАЊЕ ЖИВОГ КРОКОДИЛА

Највећа вештина и опасност је ухватити живог крокодила на обали. Ишао сам као и обично у лов и изашао на обалу да изнесем уловљене крокодиле. Приметио сам једног на обали и добио идеју да га ухватим живог. Ветар је дувао у повољном смеру и кренуо сам полако према њему. На пола пута сам застао, борио сам се са страхом, али сам наставио даље. Кад сам дошао на корак од њега био сам сигуран да не смем то да урадим… Одлучио сам да га само прекорачим и одем даље. Направио сам корак преко њега сигуран да не смем и ођедном, цап, скочио сам на њега и ухватио га и савладао… Тако сам и у целом свом животу доносио одлуке у тренутку.

 

 

 

 

ПОЗНАТИ КРАЈИШНИЦИ


Никола Тесла је рођен 10. јула 1856. године у селу Смиљане у Лици, Крајина и својом генијалношћу и визијом задивио и задужио читав свет. Његова открића у области електротехнике унапредила су и променила ток цивилизације. Његове идеје и нацрти су и данас тешко разумљиве савременим научницима и још увек се чувају у америчком ФБИ досијеу. Теслин отац, Милутин, био је православни свештеник и према томе отпадају било какве тврдње да је Тесла био Хрват. Занимљиво је да је Тесла, кад је први пут видео слику Нијагариних водопада одмах рекао како ће на том месту да направи хидроелектрану, што је након 20 година и спровео у дело.

Брано Ћопић је рођен 1915. године у селу Хашани код Босанске Крупе. Писац, песник, приповедач и политичар је био међу најчитанијим писцима свих времена некадашњих Југославија. Своје приповеди би почињао изјавом да је он дете са Грмеч планине. Дела су му већином била немењена деци, али и одрасли могу да нађу ужитак читајући његова дела „Орлови рано лете“, „Магареће године“, „Доживљаји Николетине Бурсаћа“, „Башта сљезове боје“, „Планинци“, „Глуви барут“, „Осма офанзива“, „Поход на мјесец“… До краја живота је боравио у Београу, где је сахрањен 1984. године.

Григор Витез, Србин,  је рођен 15. фебруара 1911. у селу Косовац, Окучани. Он је дечији писац који је преведен на много страних језика а и сам је говорио француски, руски и словачки. Најпознатија дела су му „Сто вукова“, „Кад би дрвеће ходало“, „Гдје приче расту“, „Пјесме“, „Наоружане руже“…                                                         Занимњиво је да у Хрватској и данас постоји награда, за књижевна дела, под његовим именом, иако му је фамилија била протерана из Хрватске и родна кућа опљачкана и уништена током последњег рата. Григор Витез је радио као учитељ после Другог светског рата, затим у Министарству просвете Хрватске и као уредник у издавачкој кући „Младост“. Умро је у Загребу 1966. године

Петар Кочић (1877-1916) је рођен у селу Сричићи код Бања Луке. Студирао је у Сарајеву, Београду и Бечу. Био је избачен са студија у срајеву јер није скривао своју националну припадност. Као један од најзначајнијих писаца у своје доба за српски народ и Крајину, оснивач је часописа „Отаџбина“ који је био против тада владајуће аустријске власти у Босни. Аустрија га тада квалификује као опасног непријатеља, а након што је постао члан Босанског сабора, хапси га и кажњава. Народ га је волео и видео у њему нову наду за правду и ослобођење не само од тиранске Аустрије, него и од тада феудалне власти у земљи. Његов споменик и сада стоји у Бања Луци и симбол је крајишког поноса и пркоса према душманима.

Гаврило Принцип је рођен 1894. године у месту Обљај код Босанског Грахова као једно од деветоро деце. Историја га памти као атентатора на аустријског престолонаследника Фердинанда у Сарајеву, што је био и повод објаве рата Србији од стране Аустрије и попчетак Првог светског рата. Атентат је извршио 28. јуна 1914. године као припадник „Црне руке“ и „Младе Босне“.

Момчило Ђујић је рођен у селу Ковачићу код Книна 1907. године. Основнбу школу је завршио у Книну, а Богословију у Сремским Карловцима. Прву дужност православног свештеника је обављао у Стрмици код Книна.                                      Оснивач је Динарске четничке дивизије 1941. године, а у емиграцији, после Другог светског рата је оснивач покрета „Равна гора“. Момчило Ђујић се у првим данима усташког злочина над Србима у околини Книна, када је само у мају и јуну 1941. године убијено око хиљаду Срба, ставља на чело покрета отпора и формира Динарску четничкју дивизију која је до краја рата углавном штитила Србе на тромеђи Лике, Босне и Далмације од усташког терора.  На Видовдан 1942. године Момчило Ђујић, као командант Динарске четничке дивизије указом Краља Петра и владе из Лондона добија  високо признање  четничког војводе. Једини је преживели војвода који је успео да оде у емиграцију и то 1945. године у Палманову у Италији. У емиграцију је заједно са Ђујићем стигло око 12.000 бораца те четничке дивизије. У Чикагу је 1948. године формиран четнички покрет „Равна Гора“, чији је војвода Ђујић био доживотни председник. Био је и издавач листа „Србија“. Покретач је многих акција међу српским исељеницима у иностранству, где је изгрђено више од 100 православних храмова. Покрет „Равна Гора“ је много помогао Србима у Книну и околини, а највише у периоду постојања Републике Српске Крајине. Војвода Ђујић је умро 11. септембра 1999. године.

Мирослав Чангаловић је рођен 1921. године у Гламочу и један је од највећих и најзначајнијих вокалних уметника у историји српске музичке културе. Сам је говорио да је у ствари научио да пева, не у школи, већ на планини певајући крајишке песме са чувеним крајишким напевом.                                                    Мирослав Чангаловић је створио импозантну галерију ликова од сељана и попова, преко слугу, провадаџија, трговаца, боема, до кнежева и царева. Чангаловићев репертоар обухватио је највећа имена светске и домаће музичке литературе. Свим ликовима које је тумачио, а било их је преко двадесет, прилазио је с истом приљежношћу и студиозношћу. За изузетна уметничка достигнућа, Чангаловић је добио бројне награде и признања. Умро је у Београу 1. октобра 1999. године у седамдесет осмој години.

Петар Прерадовић се родио у селу Грабровница, Питомача, код Грубишиног Поља, у ђурђевачкој крајишкој пуковнији, 19. марта 1818. године. Прерадовић је најплоднији и најомиљенији песник илирског, препородног доба. Због ране очеве смрти, као и због тадашње традиције у многим крајишким фамилијама, Петар Прерадовић је био присиљен да се определи за војничку службу. Школовао се у Бјеловару, затим у Бечком Новом Месту, службовао је у Милану а касније у аустријским гарнизонима, од Беча и Пеште до Глине и Темишвара. Прве песме је написао на немачком. Сусрет с Иваном Кукуљевићем Сакцинским у Милану на Прерадовића је деловао пресудно – почео је да пише на матерњем језику, а основно поетско надахнуће постаје родна груда. Осим родољубиве поезије пише љубавну и рефлексивну поезију. За такве тематске преокупације имао је несрећних повода у властитом животу јер су му умрли и жена и деца, а ни у другом браку није имао среће. Најпознатије његове песме из тог раздобља су: „Мртва љубав“, „Мируј, мируј срце моје“, „Зора пуца“, „Путник“, „Роду о језику“, „Језик рода мога“. Аутор је бројних сонета, ода, химни, балада, елегија и романси. Сахрањен је у Бечу а његови посмртни остаци пренесени су 1879. године у Загреб.

Симо Матавуљ је рођен 31. августа 1852. у Шибенику, где је завршио основну школу упоредо на српском и италијанском језику. Након очеве смрти одлази у манастир Крупа, код стрица игумана Серафима. Ту се припремао за калуђера али је убрзо напустио манастир и отишао у Задар где је уписао учитељску школу. Позавршетку школовања радио је као учитељ у Задру, Херцег Новом, на Цетињу, Зајечару, Београу. Свој први књижевни рад је објавио 1873. године. То је била песма „ноћ уочи Ивања“, која је објављена у задарском Народном листу. Иако је као приповедач почео прилично касно (имао је скоро тридесет година када је објавио прву приповетку) иза себе је оставио око стотину приповедака, два романа („БАкоња фра Брне“ и „Ускок“), неколико списа мемоарског и путописног карактера, две драме, више превода са француског и италијанског језика. У делу „Бакоња фра Брне“ жестоко напада католички клер и описује како су Срби у Далмацији прекрштавани у католичанство. Симо Матавуљ је умро 1908. године у Београду.

Милош Н. Ђурић је рођен 1892. године а умро је 1967, године у Београу. Био је класични филолог, хелениста, профеор, филозоф, преводилац, члан Српске академије наука и уметности, председник Српске књижевне задруге и уредник часописа „Жива антика“. Објавио је више од 200 оригиналних рљадова а на српски језик је превео Хомерову Илијаду и Одисеју, као и дела Аристотела, Платона и Есхила. Удружење књижевних преводилаца сваке године додељује награду „Милош Н. Ђурић“.
Преузето са сајта www.ojkrajino.com уз редакцијско уређење

 

КАКО ЈЕ НАСТАЛА СТАРА ПЕСМА „ДИМИТРИЈЕ, СИНЕ МИТРЕ“?

Врање није запамтило такав спровод. Људи су се подгуривкали и шапутали: „Не дај боже, ко да је Владика умро!“

Жена коју су покопавали је била старовременска, а спровод се ипак разликовао од уобичајеног. Испред свештеника, а одмах иза погребног венца, ишла је музика која није свирала посмртни марш, већ мелодију песме коју је покојница највише волела – „Димитрије, сине Митре“. Песма, то је била жеља и аманет преминуле, која је предосећајући смрт својим ближњим изричито рекла да је не оплакују много. Преко црног бело да јој ставе, рекла је, и да уместо суза буде песма.

ВРАЊЕ

Тако је тог прохладног петка 21. фебруара 1969. године уз варљиво зимско сунце и песму „Димитрије, сине Митре“, улицама Врања прошла Стана Аврамовић Караминга на свом последњем путовању.

Ко је била жена коју су песмом и сузама испратили њени рођаци, пријатељи и многобројни суграђани?

Са њеном смрћу као да су заувек одлазила времена познатог врањанског севдаха јер Стана Аврамовић Караманга је деценијама чувала, неговала и другим преносила изворну врањанску песму. Неке је песме и сама спевала, дуго кријући да су њене. Две песме је Стана Караманга уобличила према туђем казивању о временима турске владавине у Врању. Та казивања о турском насиљу оживела су у њеној свести у време Првог светског рата. Стана је тада била девојчица и гледала је окупационо бугарско насиље. Касније се бојала да ће се песме заборавити, али су песме прихваћене у Врању и настављале свој живот кроз разне интерпретације.

Као ретко која наша народна песма, врањанска песма „Димитрије, сине Митре“ има своју историју. Настала је из стварних догађаја трагичне животне судбине и предсмртног казивања, исповести, на основу које је и сачувана.

Зато се сада враћамо на почетак 20. века и даље, у време када је Врање тек ослобођено од Турака. Стана Аврамовић Караминга, била је тада дете.

Расла је окружена љубављу, не слутећи да ће једна ноћ помутити радосни свет њеног одрастања. Била је то ноћ када јој је мајка Магда, на самрти, испричала истину о њеном имену.

Стана Караминга је имала старију сестру од тетке, такође Стану. Њен муж Димитрије је био Караминги такође рођак, брат од тетке, али са очеве стране. Стана је била веом блиска са својом тетком и течом, Карамингиним родитељима, који су увек имали разумевања за њу. Једног дана, прочуо се глас да је Стана провела ноћ са неким Стојаном. Тома, Карамингин отац је одмах отишао код Стане да то провери.

–          Како те није срамота, образ да нам укаљаш? Све смо чули, јел’ то истина? – грдио је Тома.

–          Истина је – одговорила је Стана без оклевања – али мука ме натерала. Знаш која? Да видим да ли могу са другим човеком децу да имам!

–          Берујем ти – рече Тома – али пошто је тако, немој са Стојана, ни он деце нема. Него иди са Ристу Гарабину, за њега се не зна кол’ко деце има. Иди, па са њим огреши. Ја ћу грех да носим, а имати децу није грех!

Није пуно времена прошло, а живот у Димитријевом дому је почео да се мења. Вест да је Стана у другом стању све је обрадовала. Стана која је у четрдесетој години остала трудна, била је поштеђена сваког рада и напора. Порођај је био напоран и болан. Стана није преживела, али дете јесте. Недењу дана касније, Димитријев ујак Тома, Карамингин отац, је одлучио да каже сестрићу истину.

–          Пре него што одемо на Станин гроб, морам нешто да ти кажем. Изедесмо Стану. Прво твоја мајка, а моја сестра, па ти, а онда и ја.

Димитрије га је збуњено гледао.

– Тако је. Твоја мајка што је кињила. Ти, што си био неродан. А ја што сам је саветовао с кога да иде. Да знаш, дете није твоје, већ од Ристу Гарабину.

Несрећни Симитрије је ово стојички поднео. Одговорио је ујаку:

–          Ако ујко, нека јој је богом просто. Ми смо хтели дете да усвојимо, а ово је бар моја Стана родила.

Сутрадан, ти на гробу, пред рођацима и пријатељима, док су Стани издавали по обичају прву суботу, последње што је Димитрије рекао, било је:

–          Овде, поред моје Стане да ме копате…

И пре него што је ико могао да га спречи извадио је пиштољ и убио се.

То је Караминги те ноћи испричала мајка Магда, Станина тетка. У тој ноћи, после мајчине приче, Стана Караминга је спевала песму „Димитрије, сине Митре“. Песму је дуго тајила. Скривала ју је онако како је и мајка скривала причу о пореклу Карамингиног имена – као злу породичну коб, као срамоту родоскрвнућа, као стравичну причу о самоубиству у фамилији. И пре него што је зашла дубоко у осму деценију живота, Стана Караминга је сачувала и пренела изворне речи и мелодију ове песме.

 

 

СЕЋАЊЕ НА ГАВРИЛА ПРИНЦИПА

БОСАНСКО ГРАХОВО – ОБЉАЈ

СЕЋАЊЕ НА  ГАВРИЛА ПРИНЦИПА

Једанаест приватних кућа и храм Светих апостола Петра и Павла је једино што је остало после припадника Седме бригаде Хрватске војске који су крајем јула деведесет пете године окупирали Босанско Грахово

У овој вароши све остало је сравњено са земљом. Нису штедели ни школе, ни обданишта, ни блокове стамбених зграда, ни спомен обележја, ни хиљаде домаћинстава моуком подизаних. Међу првима је запаљена родна кућа Гаврила Принципа који је на Видовдан 1914. у Сарајеву убио аустријског престонаследника, надвојхводу Франца Фердинанда.

Данас у Гавриловом Обљају згариште куће великана српске историје. Камене зидине немо сведоче о давним временима из дома Принципових.

У њој је, све до јула 1995. године био музеј са експонатима – сведочанствима о великом делу Гаврила Принципа.

– Претпостављао сам да би могло доћи време у коме ће забранити све што су Гаврило о Принципови урадили за свој народ. Зато сам и једном од своја три сина дао Гаврилово име. Ако данас немамо ништа што би нас подсећало на Гаврила, онда је то име мог сина које он и ја са поносом изговарамо, прича Миљкан Принцип, једини блиски рођак Гаврила Принципа.

– Покренули смо питање рестаурације родне куће, али све је остало на томе…

Породица Принцип се у Граховско поље, у село Обљај, доселила са друге стране Динаре, из села Полаце код Книна. А на Полацу су се доселили почетком 18. века из Грахова црногорског и звали су се Јовићевићи. На Полаци променише орезиме у Чеко, јер су радили у турској служби као граничари – најамници и, по обичају, сачекивали пролазнике и тако добише презиме.

Када ус се преселили у Обљај добили су презиме Принцип по Тодору који је био силовит, плаховит и виђен човек. А такав Тодор је, у раскошној ношњи и на белом коњу, долазио у Книн. Стога га назваше „босански принц“ или „принц од Босне“. И тако надимак постаде презиме.

Мушки чланови породице Принцип су учествовали у устанку 1875 – 1878. године. Деда Гаврила Принципа, старина Јово, био је у Главном штабу у Црним Потоцима, заједно са братом Тодом. Турци су заробили Тоду али га нису погубили. Јовин син Илија, Гаврилов стриц, учествовао је у неколико битака. Као добар и храбар ратник, добио је од кнежевића Петра Карађорђевића, односно Петра Мркоњића, медаљу за храброст. И отац Гаврила Принципа, Петар – Перо је учествовао у Црнопоточкој буни. Жене и деца породице Принцип избегли су у устанку и уточиште нашли на аустријској страни, на книнској територији.

У аустријској окупацији породица Гаврила Принципа је живела скромно и сиромашно. Тежаци из Обљаја ни по чему се нису разликовали од осталих сељана. Њихов живот најбоље је описао Петар Кочић у приповеткама, а најлепше у лику Давида Штрпца. Кочић, народни трибун и непоколебљиви борац за српску част и образ у Крајини, највише је, чини се утицао на ГАврила Принципа.

Гаврило је, како пише у крштеници, рођен 13. јула 1894. године. Мајка Марија – Нана је тога дана, по великој врућини, купила сено са заовом на ливади. Набече је музла краву и родила уз огњиште Гаврила.

Пожурили су до суседног села Угарка да потраже проту Илију Билбију да га крсти, јер су се бојали да га, ако умре – јер су тада на порођају лако умирала, не могу сахранити на сеоском гробљу.

Прота Илија, див од човека, дао му је име Гаврило.  То је исти онај прота који је био вођа устанка у Црнопоточкој буни са војводом Голубом Бабићем.

После сарајевског атентата, када је Гаврилу Принципу почело суђенје, аустријске власти су тражиле од проте Илије Билбије да преправи Гаврилову крштеницу и упише други датум. Наиме, хтели су да буде старији за двадесетак дана – да испадне да је имао двадесет година када је извршио атентат.  Тада би, по аустријским законима, био пунолетан и, наравно, осуђен на смрт. Међутим, прота Илија на то није пристао па су га аустријске власти и шућкори погубили у Ливну на свиреп начин – вежући га коњима за репове.

На питање судија да ли се сматра кривим, Гаврило је одговорио „Нисам злочинац јер сам уклонио онога ко је чинио зло“.

Аустроугарска је оптужила Србију за атентат и упутила јој ултиматум са захтевом да њени људи итражују кривце по Србији. Србија је, као часна држава која држи до себе, одбила тај ултиматум. Казна за одбијање је стигла 28. јула у форми објаве рата и тако је почео Први светски рат.

Пресуде Гаврилу Принципу и друговима су изречене 29. октобра. Атентатори су осуђени на смрт вешањем или тешку тамницу.

У затвору је Гаврило написао ове стихове:

„Тромо се вријеме вуче,

И ничег новог нема,

Данас је као јуче,

Сутра се исто спрема“

Најгоре му је падало што му нису дозвољавали да чита. Слаба храна, окови, самица…, утицали су да се Гаврило разболи. Тровали су га преко хране, оболео је од туберколозе, ампутирали су му десну руку… Свој крај је очекивао мирно и стоички. Умро је 28. априла 1918. године, неколико месеци пре распада Аустругарске царевине, не дочекавши њен крај.

Државне власти краљевине Срба, Хрвата и Словенаца су 1921. године пренеле тела атентатора у Сарајево и сахранили их у заједничку гробницу.

Породица Принцип је доживела тужну судбину. Хрвати су 1941. године убили Гавриловог брата Нику, доктора у Чапљини. Синовац Принцип – Сељо, коме је Гаврило дао име, умро је на Романији од тифуса а комунисти су га посмртно прогласили партизанским херојем.

Отац Петар је умро 1939. године, а Мајка МАрија је Други светски рат провела у избеглиштву у Книну. Умрла ј еу јесен 1945. године. Син Гавриловог брата од стрица Илије, Вукосав, погинуо је као митраљезац код војводе Момчила Ђујића 1944. године на Грачацу а партизани су запалили родну кућу Гаврила Принципа.

Тек 1964. године комунистичке власти су кућу обновиле у нешто мањем обиму и она је до 1995. године била музеј који је чувао успомене на Обилића са Тромеђе. Кућа још увек није обновљена.

ПОРУШЕНА КУЋА ГАВРИЛА ПРИОНЦИПА У ОБЉАЈУ

 

ЉУДИ, ПРЕДЕЛИ И ЖИВОТ КОЈИ ВОЛИМО

Једноставно волиш крај у којем си рођен и одрастао, без обзира ко је на власти, гласао или не, отишао или остао… Поготово ако си проживео у њему мирно и срећно детињство,            младост…
За некога је то град, за  некога село, за некога је то градски смог, за некога предивна природа…
Али завичај је завичај!!!
Данас, где нас све нема? Неко овде, неко онде а неко и на крају света. А и ми смо за те на крају света – на крају света.
И ми овде и ми тамо у срцу увек носимо свој завичај, свој крај…